DEMOKRATSKA SRBIJA: KORUPCIJA KAO NOĆNA MORA

DEMOKRATSKA SRBIJA: KORUPCIJA KAO NOĆNA MORA

Kradi, kradi! Nećeš još dugo!

Ponovo nam piše Evropska Unija! Kaže no, no, kao malom detetu koje posramljeno po kazni stoji u ćošku! Pismo koje je pristiglo u Beograd ovog puta ne predstavlja nikakvo uslovljavanje, već upozorenje da Srbija pod hitno mora da se obračuna sa korupcijom ako želi ubrzano da dobije status kandidata i pristupi pregovorima o pristupu! Korupcija - moćna reč, ipak malo razumljiva srpskim političarima (do sada), a kamoli prosečnom građaninu demokratske Srbije. Zašto ističem „do sada“? Čini se da je došao trenutak u kome će konačno država da zaštiti javni interes, otkrije marifetluke i kazni lica koja su raznim mahinacijama oštetili državu, ali i privatna lica, i sebi u džep smakla velike iznose novca! Došlo je vreme da se otvore oči i radi na rešavanju problema, te tako okonča žmurenje na hronični problem srpskog društva. Kao meta obeležene su 24 sumnjive srpske privatizacije i oni koji su ih sproveli u delo.

Pokušavao je predsednik Tadić pre neko veče da nam objasni da je kucnuo taj čas kada će „nepristojno“ bogati morati da se oduže zemlji u kojoj su postali mali Rokfeleri. On tu ideju spominje još od prošlog oktobra kada je pretio gradnjama „tajkunskih“ mostova i dodatnim oporezivanjem, kada je i započelo zahlađenje odnosa na liniji država – krupni kapital. Posle najnovijeg Tadićevog intervjua RTS-u postalo je jasno da se država Srbija pozicionira prema „jakim“ biznismenima sumnjivog kapitala u nameri da likvidira tkz. visoku korupciju. Ipak, upozorenja sa strane državnog aparata nisu prošla bez reakcije, jer su i „tajkuni“ odgovorili vešto, preko i u glas: „Država nas reketira!“(Beko – 5 firmi na proveri) Valjda su političke strukture (a tajkuni sasvim sigurno jer su zaradili brda novca) do ovog trenutka imale korist od čitavog posla, jer da nisu, u suprotnom taj korupcionaški teret bi davnih dana bacili sa leđa.

No, ne bih želeo da se bavim činjenicama i okolnostima koje su vam već uveliko poznate, a za koje ste već dugo pretpostavljali da su istinite! Želeo bih da vam skrenem pažnju na drugu stranu medalje. Aktuelna zakonska regulativa utvrđena po evropskim standardima predstavlja odličnu pretpostavku već niz godina za uspešnu borbu protiv simptoma ove društvene bolesti. Ipak, u prošlosti, zakonske norme izvršni i upravni organi Republike Srbije nisu sprovodili u delo na terenu. Što znači, zakoni se ne primenjuju! Eh, pa nemojte misliti da je reč o svima! Selektivno se oni primenjuju na one koje nisu bitni, a ne na persone na visokim položajima ili dubokim guberima! Upravo ta okolnost „ne primene“ objašnjava zaključak da je srpski državni aparat najveći generator korupcije i malverzacija! I svesne te činjenice, političke stranke na vlasti (ali i u opoziciji) igrale su žmurke i dečije naivno su mislile da na kraju mogu da se postave moralno i društveno odgovorno, dok su prethodno iza leđa građanima činili ustupke „kapitalistima“ kako bi vodopad finansijskih izvora nastavio da preliva i na njihovu vodenicu!

Džabe im i političkog i upravnog nadzora kada u jednoj „razvijenoj“ demokratiji (u kojoj mi težimo da opstanemo) predstavnici vlasti kukaju i previše emotivno iznose neslaganje sa situacijom u kojoj običan građanin ne može da živi od minimalca, da je u stalnom strahu od otkaza i tako dalje, a kapitalisti zgrću i obrću evro na evro – Đilas,  gradonačelnik Beograda (u ovom slučaju izvrstan Zakon o radu je taj koji se nepoštuje)! To je sve lepo i tačno, ali u vašim rukama je mehanizam, nemojte da zbacujete odgovornost sa sebe! Vi ste ti koji treba da obavljate funkcije autoritativnog istupanja – vršenja vlasti! Šaljite inspekcije, neka rade silne državne agencije i ministarstva, samo primenite zakone! Pročitajte ih ponovo, po njima ste ovlašćeni i dužni da iskoristite i prinudu kako bi ste sistem stavili na noge! Ali znam čega se bojite! Ispred javnog interesa stavili ste svoj lični. Zato u čitavom poslu postoji mogućnost da ćete saseći sopstvene kolege ili ne daj bože sebe, uništiti dugim nizom godina sticanu reputaciju i preseći kvalitetan tok novca! Strah od rešavanja problema korupcije je bojazan da ćete presuditi i sebi, jer ako se radi kako treba svi koji su učestvovali u malverzacijama padaju! A korupcionaši bez obzira na kojoj su strani završiće na istom mestu.

Zakon je pisan da se primenjuje na sve! Čini se da je došlo vreme da se revidira odgovornost nedodirljivih. Dobro je što nisu svi upralji ruke u državnim organim. Upravo te osobe trebaju da budu nosioci ozdravljenja srpske državne uprave i ktitori zakonitosti i pravilnosti u radu! Zato hrabro napred u primenu zakona. Zaštitite državni interes i prava građana koji poštuju propisane norme i praktično likvidirajte korupciju.

Demokratska Srbija: Evropska Unija

Demokratska Srbija: Nova srpska ideologija

Da li Evropa ima alternativu?

Ako se bolje zamislimo primetićemo da zemlja Srbija pati od kompleksa lidera. Naime, uvek je jedna osoba bila ta koja je na sebe preuzimala breme, teret kojeg se dovitljivo rešavala u interesu obezbeđivanja prosperiteta i ubrzanog napretka. Naravno, standard i razvoj su često na kraju dovođeni u pitanje, jer kada vođi vreme prođe, podvlači se crta, pa i oni koji nisu smeli ili hteli, spremno iznose svoje kritike ne bi li pokazali svoju rezigniranost i razočarenje nazadnim poretkom u kojem su do tada tavorili, te opet predložili najbolje puteve oporavka. Setimo se Obrenovića, Karađorđevića, Tita, Miloševića... Čini se da bi sve njih mogli staviti u jedan format! Osobe bez premca u smislu akumulacije vlasti, ideologe koji su oblikovali državna i društvena uređenja, ali i markantne ličnosti koji su svojim jakim psihološkim sklopom nametnuli sebe narodu i proglasili se za nezamenljive lidere (što Srba, što Jugoslovena).

Ipak, ono što ih sve prati, a deluje vrlo očigledno, je ideja koja ih je tokom vremena pozicije vodila u krojenju običnih ljudskih sudbina. Od potpuno opravdanih nacionalističkih težnji srpskog naroda predvođenih Obrenovićima u pogledu samoopredeljenja i ostvarivanju državnosti, do apsolutno – monarhističkih Aleksandra Karađorđevića (1929. god), te naposletku Titovih komunističkih i „razumnih“ Miloševićevih socijalsitičkih sistema očigledno je da je mnoštvo apsolutističkih lidera vladalo prostorom Srbije, pre svega zahvaljujući ideologijama koje su uljuljkale narod i davale im neispravan razlog da gledaju u budućnost i da se nadaju boljem i naprednijem. Demagogije i laži, kao i česte utopijske ideje, neretko su završavale nemirnim svrgavanjem i sukobom, da bi naposletku i sam vođa bio oblaćen i izvrnut ruglu, označen kao prevarant i idiot.

Milsite li da nam sadašnjica nije izrežirala istu priču. Opet neprikosnoveni vođa (Tadić), opet pregršt kvalitetnih ideja, sigurnih, ovog puta, demokratskih vrednosti, priče o razvoju ekonomije, napretku svih sfera društvenog života... Nemamo razloga da mu ne verujemo?! Hm, opet srpsko društvo koje pati?! Mnogo češće nego ranije primećujem kako ljudi prevrću očima kada se spomene njegovo ime, kao da im je već dosta 5. oktobarskih, đinđićevskih ideja. Sigurno je da ih je besparica i neperspektivnost učinila takvim. Jer da mogu bolje, ne sumnjam, birali bi i na vlast doveli one koje zaista vrede.

I šta je tajna glavnog kreatora srpske današnjice? Da li je to dobar program, ispunjavanje obećanja, kvalitetni stranački ili koalicioni kadar, pa zašto da ne i manekenski dobar marketinški nastup? Ne! Reč je o Evropi! Pitam se da li bi bilo Borisa Tadića da ne postoji Evropska Unija? Moguće i da bi, ali pretpostavljam ne ovoliko dugo! Ali u ovom trenutku nisam ni siguran da postoji neko ko bi ga zamenio.

Gospodo, nova srpska ideologija je Evropska Unija. Evropa kao zamena za omrznuti komunizam i socijalizam. To je mesto o kojem svaki prosečni građanin zemlje Srbije mašta kao o zemlji čuda, zna da je tu oko nas, a čini se nedostižno kao idealizovana premija, loto sedmica. Nažalost, ono što ne znamo je da mi nismo Alisa, ličnost iz bajke, i da podhitno treba da se osvestimo i konačno pokušamo da saznamo nešto o toj fantastičnoj super-državi! Mi za našom „jedinom alternativom“ trčimo kao ludi za brašnom, a da zaista i ne znamo šta nam evropski sistem vrednosti, osim predpristupnih fondova, tačno donosi (bože moj, novac je jedina prava vrednost u nas). Zapitajte se, šta nam to Evropa donosi sem finansijskih sredstava. Znam šta njima donosi – nadu da će se ljuljati u funkcionerskoj fotelji još četiri godine. Kako ste počeli svi da ganjate ideološku priču o Evropi, molim boga da samo narod ne presavije tabak, pa ne pljune u lice i vama i evropskim integracijama.

Poslednji je trenutak da stavimo stvari na svoje mesto. Kažimo da želimo u Evropu, upoznajmo prvo različite kulture i vrednosti naroda i verskih grupa Starog kontinenta, prepoznajmo kriterijume koji nas ujedinjuju sa drugim evropskim državama (ideja nadnacionalnog, zaštite ljudskih i građanskih prava i sloboda, sistem bezbednosti, jačanje u međunarodnim odnosima, zaštiti životne sredine), pa tek onda se zadržimo na finansijama i zajedničkom evropskom tržištu. No, preporuka je da ne srljamo! Onaj ko je pristupio kao slabašan, teško se nosio sa velikim članicama! Spomenimo devastiranu mađarsku ekonomiju koju je skoro u potpunosti likvidirala jeftina evropska (bescarinska) konkurencija – rezultat masovna nezaposlenost posle zatvaranja velikih preduzeća. O Rumuniji i Bugarskoj ni da ne govorim. Te države su donele novi smisao reči korupcija.

Zaključak, Evropa da! Ne kao politički (ideološki) poklik za izbore u demokratskoj Srbiji, nego kao fenomen zajedničkog vrednosnog i kulturološkog napretka razvijenih. Znači pođimo putem pridruživanja, ali kada mi budemo spremni! Inače, živi izaći nećemo iz te velike „krokodilske“ brlje. Deviza je: „Pospremi svoje dvorište, da bi bio spreman da odeš u tuđe!“ U svom celom obimu, koji sam prethodno spomenuo, verujem da Evropska Unija i pristup njoj, Srbiji otvaraju vrata budućnosti. Izbegnimo priče o alternativama, ali uradimo sve da nejasan ideal pretvorimo u realizovanu ideju – ideju Srbije u evropskoj zajednici država.