Žrtvama slava, nama sram!

Komemorativni skup žrtvama u Kontrastu na Trgu slobode

Srbija je u stalnom zakašnjenju. Postaje već prosto neverovatno kako, zbog sopstvene neodgovornosti, ispaštamo ulazeći iz tragedije u tragediju. Čini mi se da je čitavo društvo nesposobno da prepozna opasnost i da se prema problemu postavi planski. Dok tako tavorimo u mraku misleći da neće nas baš zlo da pogodi, iz prikrajka, moglo bi se reći s leđa, redovno nam se prikrade nesreća! Tada refleksno razmišljamo šta smo mogli da učinimo kako bi izbegli žrtve, bivamo jedni pametniji od drugih, ali i obećavamo da se nešto slično više nikada neće dogoditi! U čitavom procesu zaboravljamo da smo o svemu tome morali mnogo više pažnje da posvetimo pre događaja, da ga predvidimo i rešimo po sistemu – “bolje sprečiti nego lečiti”!

Ništa gore ne postoji nego gubici mladih života! Požar u popularnom novosadskom klubu „Kontrast“ je definitivno kap koja mora da prelije čašu. Životi šestoro dvadesetogošnjaka ugasili su se u trenutku – u jednoj sekundi, kao prethodno u „Laundžu“. Njihova velika životna perspektiva pretvorena je u očaj porodica i nevericu u sistem koji je dozvolio da se novorenoviran lokal zbog neispravnih instalacija pretvori u buktinju. Novi Sad je opet obavijen crnim velom, a velika većina mladih koji su barem jednom posetili ovu vatrenu grobnicu su pogođeni događajem, pitajući se da li se to moglo i njima dogoditi.

Odgovornima da se sudi! Nego, na robiju da se ide. Lična potreba za lakim kešom kosi se s bezbednosnim standardima, a upravo fušeraj u renoviranju se plaća visokom životnom cenom. Ne sumnjivo je da su zakupci nadrljali u ovakvoj postavci stvari. 

Vatrogasne jedinice u Kontrastu posle požara

Prvenstveno sam ljut na državu, koja je kao na početku teksta, reagovala sa zakašnjenjem. Vanredne inspekcije kafića i klubova tek kada nam se ovo dogodilo predstavlja izrugljivanje ljudske inteliencije! Pa ta inspekcija treba da postupa po pravilno preciziranim aktima kojima su detaljno uređena pitanja bezbednosti, da preglede obavlja redovno i rigorozno. Oni koji nisu u skladu s propisanim merama, država treba momentalno da zatvori!

Ipak zakoni postoje, a čuli smo da posebnosti nisu predvidjene podzakonskim propisima. Deluje mi kao novo opravdanje, a onaj ko je to izrekao u vestima B92 nije ni svestan da kao službenik državne uprave vređa žrtve i osetljiva osećanja njihvoih porodica.

I tako sve ofrlje! Strategija ne postoji niti je sistem ustrojen! I to ne samo u ovom slučaju, nego i u svim drugim pojedinostima društvenog života u Srbiji. Kad prestanemo da gledamo samo sopstveni interes i probudi nam se savest, verovatno ćemo više brinuti za društveno blagostanje. Tek tada ćemo da budemo sistematični i taktičniji, a i stalno „srpsko“ kašnjenje će da izostane.

Siguran sam da poginule u Kontrastu nikad neću da zaboravim, ali kakvo je stanje u Srbiji, svi će se, osim porodica i prijatelja poginulih, okrenuti svoj svakodnevici bez izvučenih pouka!

Zato, slava žrtvama, nama većni sram!

Demokratska Srbija: Biti ili ne biti, Kosovo?

Bori se lave, i David je pobedio Golijata!

Protest kosovskih Srba pod budnim okom američke vojske

              Za vreme antičke rimske države postojala je fraza da "svi putevi vode u Rim". To je bila onovremenska istina koja je oslikavala činjenicu da je Rim bio centar sveta u političkom, ekonomskom i civilizacijskom smislu. Istorijski posmatrano, Rim je tada bio jedan od bitnijih (ako ne i najbitniji) stecišta moći i progresivnog ljudskog razvoja. Ipak, ako zaobiđemo suviše globalni aspekt i vratimo se u današnjicu, moramo da kažemo da mimo kosmpolitskog pogleda na svet koji postaje sve izraženiji (globalizacija, Evropska Unija) i dalje osnovno polje za individalni izražaj predstavlja domen nacionalnog. Nacionalizam u svojoj izvornoj formi, a ne pežorativnoj koju je stekao tokom 90-tih godina ili doba komunizma u bivšoj Jugoslaviji, predstavlja ideologiju koji postavlja naciju, odnosno etničku zajednicu za osnovu ljudskog i društvenog života i koji održanju iste daje prednost nad bilo kojim drugim političkim i društvenim principima. U tom smislu srpski Rim moglo bi da bude Kosovo i Metohija, kao mesto koje je od izrazite istorijske važnosti kao kolevka nacije.
               Elem, sadašnja situacija u vezi sa Kosovom i srpskim nasleđem i identitetom malo koga u Srbiji može da ostavi ravnodušnim. Posle NATO bombardovanja 1999. godine, međunarodnog protektorata i jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane kosovskih Albanaca, javno mnjenje i politički lideri ne mogu da se liše osećaja poraženosti. Negativne vesti ređale su se kao na traci, a pogrom nad Srbima 2004. godine i sudska odluka iz Haga koja je opravdala nelegalnu secesiju ostavile su bljutav ukus u ustima nemih posmatrača iz Srbije, ali i manjinskih Srba na teritoriji Kosova. Zalaganje države koje je bilo u vidu usporavanja već započetih političkih procesa kosovskog osamostaljenja nisu obezbedili zadovoljavajući efekat, a ni građanima koji žive dole, a prihvataju Beograd za glavni grad, nije popravljen životni standard i omoguđeno demokratsko izražavanje slobodne volje i uživanje drugih osnovnih ljudskih prava.

Protest kosovskih Albanaca

                   Albanska većina trlja ruke, jer se čini da je zadovoljna postignutim napretkom u dostizanju svojih ideala uz pomoć velikih svetskih sila (SAD i velike države Evrospke Unije). U njihovim očima nezavisnost je već postignuta, veliki broj država je priznao njihovu državnost, te su krenuli da realizuju svoja dugogodišnja lokalna, politička i ekonomska stremljenja. Čovek bi rekao sve što su poželeli 70-tih (i ranije) ostvarili su! S te pozicije, strane koja sebe doživljava kao apsolutnog pobednika, dolazi i njihova snaga u daljnjem odnosu prema "sopstvenim" građanima, Srbiji i konačno prema čitavom svetu. A neoboriva činjenica je da na Kosovu vlada beda, nemaština i međunacionalna mržnja...
                   Nažalost, nesrećna balkanska saga se nastavlja i dalje. Neverovatno je koliko je nekim državama teško da priznaju manjkavosti sopstvene politike. U nekim trenucima. kada su njihove pozicije uzdrmane, visok zid ćutnje diže se kao zaštita od strašne realnosti. Sumnje na trgovinu ljudskim organima nealbanskog stanovništva, organizovan kriminal i ultimativno o Kosovu kao evropskom bastionu međunarodnog terorizma, tako se otaljavaju, zataškavaju i pokušavaju da se zaborave. Čisto dok ne prođu! Najlakše je gurnuti probleme pod tepih, prepustiti odgovornost drugima i na kraju okrenuti list kao da se ništa nije dogodilo.
                    Ne bih voleo da sam u poziciji sadašnjih vlasti u Beogradu. Zamršena kosovska problematika (teško ju je predstaviti u jednom tekstu) predstavlja vruć krompir, koji srpska administracija iz ruke u ruku prebacuje već dugi niz godina. S obzirom da se približava dan kada će i Srbija da pristupi Evropskoj Uniji, iako već dugo kuca na njena vrata, ovdašnjim liderima prezentovan je jasan stav da ako se želi u EU ova istorijska zaostavština mora hitno da se zaleči. I kako dalje da postupi demokratska Srbija? Šekspirovski biti ili ne biti Srba na Kosovu, dovodi nas do očaja, jer racionalno primećujemo da treba da napustimo začarani krug i da konačno prelomimo... A šta je rešenje?

Sam u bari punoj krokodila - Borislav Stefanović

                   U političkom smislu mlad, ali već prekaljan, direktor Ministarstva inostranih poslova Republike Srbije Borislav Stefanović gurnut je u vatru kao kvalitetan pregovarač i poslednje zrno nade aktuelne vladajuće struje u Beogradu. Ali kakve nade? Celi establišment predvođen predsednikom Borisom Tadićem zna da se u ovom slučaju samo traži takozvana "izlazna" strategija. Samo da građani Srbije budu zadovoljni, a oni pokušaju da prevaziđu ogromnu prepreku do sledećeg mandata. Pohvalna je jedna stvar, konačno se razgovara o problemima ljudi koji žive na severnom i južnom Kosovu. Jasno sam naglasio tu podelu, jer na samom Kosovu vlada takva atmosfera podeljenog društva. Neće ni Srbi ni Albanci da žive bolje od dnevne politike i usta punih istorije i nacionalizma, nego od suživota i prevashodno boljeg ekonomskog standarda. Nadam se da Stefanović razmišlja samo u tom pravcu, jer će inače, a deluje kao da je taj scenario već ispisan, poslužiti kao pion, kao sredstvo kojim će glavešine obrisati odgovornost, a njega na kraju baciti u ponor. Bori se lave Stefanoviću, jer i David je pobedio Golijata!
                      Naposletku sećam se da se jednom prilikom mladi novinar iz Srbije suočio sa sličnim pitanjem publike učestvujući na panelu nacionalnog i religijskog pomirenja na Balkanu u Filadelfiji. Ono je bilo konkretnije i upućivalo je na trenutak kada će međunarodne trupe napustiti južnu srpsku pokrajinu. Iznenađen jednostavnim pitanjem o kompleksnoj problematici, neovlašćen i krajnje neinteresantan u celoj priči, rekao je:
" Međunarodne snage će da napuste Kosovo u onom trenutku kada komšije prestanu da se gledaju kroz nišan preko plota, kada budu pili kafu zajedno bez obzira na etničku pripadnost, mirno mogli da obezbede blagostanje svojoj porodici i sebi, obiđu grobove svojih predaka i ushićeno, bez straha, pristupe molitvi u svojoj crkvi!" I dodao: "Bezbednost pružena oklopom transportera je maska, surova stvarnost nalazi se u spoljašnjosti."
                      Ostaviću vas sa tom misli i dodati da su za dijalog potrebne dve strane, iskrene i spremne da običnim ljudima obezbede prosperitet i napredak. Njihov boljitak predstavlja rešenje, a ne razmišljanja o politici i nacionalizmu.