Demokratska Srbija: Evropska Unija

Demokratska Srbija: Nova srpska ideologija

Da li Evropa ima alternativu?

Ako se bolje zamislimo primetićemo da zemlja Srbija pati od kompleksa lidera. Naime, uvek je jedna osoba bila ta koja je na sebe preuzimala breme, teret kojeg se dovitljivo rešavala u interesu obezbeđivanja prosperiteta i ubrzanog napretka. Naravno, standard i razvoj su često na kraju dovođeni u pitanje, jer kada vođi vreme prođe, podvlači se crta, pa i oni koji nisu smeli ili hteli, spremno iznose svoje kritike ne bi li pokazali svoju rezigniranost i razočarenje nazadnim poretkom u kojem su do tada tavorili, te opet predložili najbolje puteve oporavka. Setimo se Obrenovića, Karađorđevića, Tita, Miloševića... Čini se da bi sve njih mogli staviti u jedan format! Osobe bez premca u smislu akumulacije vlasti, ideologe koji su oblikovali državna i društvena uređenja, ali i markantne ličnosti koji su svojim jakim psihološkim sklopom nametnuli sebe narodu i proglasili se za nezamenljive lidere (što Srba, što Jugoslovena).

Ipak, ono što ih sve prati, a deluje vrlo očigledno, je ideja koja ih je tokom vremena pozicije vodila u krojenju običnih ljudskih sudbina. Od potpuno opravdanih nacionalističkih težnji srpskog naroda predvođenih Obrenovićima u pogledu samoopredeljenja i ostvarivanju državnosti, do apsolutno – monarhističkih Aleksandra Karađorđevića (1929. god), te naposletku Titovih komunističkih i „razumnih“ Miloševićevih socijalsitičkih sistema očigledno je da je mnoštvo apsolutističkih lidera vladalo prostorom Srbije, pre svega zahvaljujući ideologijama koje su uljuljkale narod i davale im neispravan razlog da gledaju u budućnost i da se nadaju boljem i naprednijem. Demagogije i laži, kao i česte utopijske ideje, neretko su završavale nemirnim svrgavanjem i sukobom, da bi naposletku i sam vođa bio oblaćen i izvrnut ruglu, označen kao prevarant i idiot.

Milsite li da nam sadašnjica nije izrežirala istu priču. Opet neprikosnoveni vođa (Tadić), opet pregršt kvalitetnih ideja, sigurnih, ovog puta, demokratskih vrednosti, priče o razvoju ekonomije, napretku svih sfera društvenog života... Nemamo razloga da mu ne verujemo?! Hm, opet srpsko društvo koje pati?! Mnogo češće nego ranije primećujem kako ljudi prevrću očima kada se spomene njegovo ime, kao da im je već dosta 5. oktobarskih, đinđićevskih ideja. Sigurno je da ih je besparica i neperspektivnost učinila takvim. Jer da mogu bolje, ne sumnjam, birali bi i na vlast doveli one koje zaista vrede.

I šta je tajna glavnog kreatora srpske današnjice? Da li je to dobar program, ispunjavanje obećanja, kvalitetni stranački ili koalicioni kadar, pa zašto da ne i manekenski dobar marketinški nastup? Ne! Reč je o Evropi! Pitam se da li bi bilo Borisa Tadića da ne postoji Evropska Unija? Moguće i da bi, ali pretpostavljam ne ovoliko dugo! Ali u ovom trenutku nisam ni siguran da postoji neko ko bi ga zamenio.

Gospodo, nova srpska ideologija je Evropska Unija. Evropa kao zamena za omrznuti komunizam i socijalizam. To je mesto o kojem svaki prosečni građanin zemlje Srbije mašta kao o zemlji čuda, zna da je tu oko nas, a čini se nedostižno kao idealizovana premija, loto sedmica. Nažalost, ono što ne znamo je da mi nismo Alisa, ličnost iz bajke, i da podhitno treba da se osvestimo i konačno pokušamo da saznamo nešto o toj fantastičnoj super-državi! Mi za našom „jedinom alternativom“ trčimo kao ludi za brašnom, a da zaista i ne znamo šta nam evropski sistem vrednosti, osim predpristupnih fondova, tačno donosi (bože moj, novac je jedina prava vrednost u nas). Zapitajte se, šta nam to Evropa donosi sem finansijskih sredstava. Znam šta njima donosi – nadu da će se ljuljati u funkcionerskoj fotelji još četiri godine. Kako ste počeli svi da ganjate ideološku priču o Evropi, molim boga da samo narod ne presavije tabak, pa ne pljune u lice i vama i evropskim integracijama.

Poslednji je trenutak da stavimo stvari na svoje mesto. Kažimo da želimo u Evropu, upoznajmo prvo različite kulture i vrednosti naroda i verskih grupa Starog kontinenta, prepoznajmo kriterijume koji nas ujedinjuju sa drugim evropskim državama (ideja nadnacionalnog, zaštite ljudskih i građanskih prava i sloboda, sistem bezbednosti, jačanje u međunarodnim odnosima, zaštiti životne sredine), pa tek onda se zadržimo na finansijama i zajedničkom evropskom tržištu. No, preporuka je da ne srljamo! Onaj ko je pristupio kao slabašan, teško se nosio sa velikim članicama! Spomenimo devastiranu mađarsku ekonomiju koju je skoro u potpunosti likvidirala jeftina evropska (bescarinska) konkurencija – rezultat masovna nezaposlenost posle zatvaranja velikih preduzeća. O Rumuniji i Bugarskoj ni da ne govorim. Te države su donele novi smisao reči korupcija.

Zaključak, Evropa da! Ne kao politički (ideološki) poklik za izbore u demokratskoj Srbiji, nego kao fenomen zajedničkog vrednosnog i kulturološkog napretka razvijenih. Znači pođimo putem pridruživanja, ali kada mi budemo spremni! Inače, živi izaći nećemo iz te velike „krokodilske“ brlje. Deviza je: „Pospremi svoje dvorište, da bi bio spreman da odeš u tuđe!“ U svom celom obimu, koji sam prethodno spomenuo, verujem da Evropska Unija i pristup njoj, Srbiji otvaraju vrata budućnosti. Izbegnimo priče o alternativama, ali uradimo sve da nejasan ideal pretvorimo u realizovanu ideju – ideju Srbije u evropskoj zajednici država.