Demokratska Srbija: Suočavanje sa balkanskom bliskom prošlošću

Raspad Jugolavijie obelezio je krvavi nacionalni rat

Demokratska srbija: Suočavanje sa balkanskom bliskom prošlošću

Opraštam rat, ali ne zaboravljam zločin!

Proteklih dvadeset godina napisano je previše tekstova na temu suočavanja sa bliskom ratnom prošlošću u kojoj je srpsko društvo učestvovalo. Ne zalazeći u kvalitet pojedinačnih tekstova, već oslanjajući se na mnogobrojnost javno objavljenih mišljenja, moram da istaknem da je tema rata, zločina i sa njima povezanih organizovanih poduhvata i dalje na visokom pijadestalu aktuelnosti. Sasvim opravdano reklo bi se, jer smo i dalje u koštac upetljani sa Haškim tribunalom, ali i drugim činiocima koji pokušavaju da donesu pomirenje kroz pronalaženje pravde za ubijene, nestale ili proterane. Naravno, pamtimo i prošlomesečna negodovanja protiv haške odluke da se u prvostepenom postupku proglase krivim i kazne hrvatski generali za zločin protiv čovečnosti koji su počinili u združenom poduhvatu sa predsednikom Republike Hrvatske. Jasno je da je cela regija ustalasana zajedničkom prošlošću, a upravo ta zajednička karakteristika opterećuje sadašnjost pojedinca i onemogućava put njegovog razvoja i regionalne saradnje u budućnosti.

 Pored svih akcija balkanskih država, njihovih državnih organizacija, nevladinih udruženja, pan-državnih građanskih inicijativa i pokreta, lično me zanima na koji naćin kao individua mogu da se uključim i pre svega pronađem objašnjenje za loše stvari koje su nam se dešavale, šta je njihov uzrok i na kraju zauzmem racionalan stav zasnovan na univerzalnim ljudskim vrednostima.

Zašto ističem individualnu akciju ispred društvene? Odgovor je, čini se, jednostavan. Nijedna od akcija koje su sprovođene ne bi imala priliku da bude realizovana, jer ne bi bilo pregalaca i osoba koji su sopstvenom inicijativom inspirisali izražavanje ideja zdravog građanskog društva. A baš ti pregaoci su se u jednom trenutku zapitali i pobunili protiv nacionalističkih režima koji su palili vatre širom Balkana. Nadam se da je jasno da promenu razmišljanja prema ovoj važnoj temi treba da pokrene svaka individua bez obzira da li je žrtva, počinilac, posmatrač ili potpuno nezainteresovana. u krajnjem slučaju To treba da uradi zbog sebe same, jer je njen svetski, društveni napredak nemoguć bez suočavanja sa mračnim i ponekad vrlo „tabu“ temama.

Pretpostavljam da nam je istorijska podloga dešavanja i dalje vrlo živa u sećanju,  da ste upoznati sa činjenicama i događajima koji su nam obeležili prethodne dve dekade života, ali i prepoznajete uzroke koji su doveli do masovnog sukoba (moje mišljenje je da veliki deo krivice nosi pogrešna i nedalekovida nacionalističa politika Miloševićevog režima, ali i drugih autoritativnih režima u regionu koji su aktivno učestvovali u ratnom nasilju).

Ponekad se divim tim lepim narodnim izrekama, koje se na ovaj ili onaj način, mogu pronaći u nasleđima razlitih naroda. Jedna od njih kaže: „ Oprostiću, ali neću da zaboravim“. Moj stav po pitanju suočavanja sa prošlošću, koji pokušavam i vama da približim, usmeren je baš prema toj konstataciji. Pošto je poznato da su zločini počinjeni na svim stranama fronta i da nije bilo nedužne strane u jugoslovenskom sukobu, tu rečenicu izrećiću na drugačiji način.

Opraštam rat, ali ne zaboravljam zločin! Najadekvatniji način za balkansko nacionalno pomirenje je u prihvatanju ratnih dešavaja kao istorijske činjenice i strogom kažnjavanju onih koji su naredili i učestvovali u međunarodnim konvencijama zabranjenim zločinačkim ratnim radnjama prema nedužnom stanovništvu. Plus tom procesu doneo bi i konstruktivan pristup država čiji su državljani osumnjičeni za počinjena teška dela kao što su genocid i ratni zločin. Ta delotvornost manifestovala bi se u nezavisnim i pravednim sudskim procesima kojima bi države napravile reda na svom terenu i skinule teret zaštite počinioca.

Kako bi se vratili na teren racionalnog, moram da skrenem pažnju na veliku ulogu Haškog tribunala (neki ga mogu oceniti kao pravno neutemeljenu instituciji i nepravednu – ali moja želja u ovom tekstu nije da ocenjujem njegovu nadležnosti i presude koje je doneo). Da nije tog Tribunala ne bi se stiglo ni dovde kada su u pitanju pomirenje i saradnja, jer bi sve strane i dalje veličale svoje ratne heroje (iako su neki od njih počinili zločin), zajedno sa državom koja ne bi imala potrebu da vodi sudske postupke jer oni ne bi bili celishodni, pre svega iz političkih raloga.

Dakle, bez obzira gde živeli ili kakve poglede imali na događaje koje smo s nesrećom ispratili i skupo platili, založimo se za konačno privođenje pravdi zločinaca koji su, sa gađenjem prizajem, zagadili naš životni prostor mržnjom, strahom i nesigurnošću.