Demokratska Srbija: Nezaposlenosti ili 1. maj 2011 godine u Srbiji

Protest radnika u Francuskoj

Demokratska Srbija: Problem nezaposlenosti ili 1. maj 2011 godine u Srbiji

spavaj Sirotinjo, jedino je to dzabe?

Zaboravili smo izgleda pravi smisao obeležavanja 1. maja, dana rada i borbe za radnička prava, koja ultimativno vodi boljitku grupe ljudi koja izdržava sve ostale generacije. Moguće je da je razlog za takvo stanje svesti upravo u stvarnosti koja nas okružuje. Prvomajska kiša pogasila nam je roštilje, verovatno poručujući da odlazak u prirodu i druženje s prijateljima ne može da bude besplatno, dok su  sindikalne organizacije pokazale da su bez trunke ideje i želje da barem na ovaj dan kada “ceo svet gleda” za nijansu podigne kredibilitet zalažući se za rešavanje bukteće problematike.

Nezaposlenost kao jedna od najvećih društveno-ekonomskih prepreka pred srpskim društvom, polako, ali sigurno, preti da nas gurne na prag kolektivne depresije. Opšta besparica kao posledica nezaposlenosti zaustavlja pojedince na putevima ličnog napretka, a pojedinačni interesi zasnovani na materijalnom tako postaju ideali, nedostižne kategorije o kojima maštamo. Neverovatno je koliko je ushićenje osoba koje posle godina uzaludnog traganja za plaćenim poslom pronađu priliku da radom steknu zaradu, bez obzira da li je reč o mladima ili pojedincima koji su na završetku svoj radne karijere.

Nove prilike za zapošljavanje praktično i da su minorne naspram velikog broja tranzicionih gubitika, običnih “bivših” radnika, koji su potonuli na dno društvene lestvice Srbije.  Investicije, što državne, što private (inostrane), minimalne su, pa je i perspektiva budućnosti dosta crna. Dok ne postanemo država privlačna za strani kapital, čini se da ćemo tavoriti u siromaštvu i besparici balkanske pećine nemaštine.

Materijalni svet oko nas u kojem se sve vrti oko kapitala i gotovog novca, primorava one sa minimalnim ili nepostojećim sredstvima da sede na margini, praktično da ne učestvuju, u bilo kakvoj društvenoj delatnosti. Nemogućnost uključivanja zasnovana na bedi, a bez pravog odgovora države, jer verovatno ni ona nema pravog načina da se iskobelja iz dugogodišnjeg ciklusa opadanja privredne proizvodnje i loših (tajkunski – naivnih) privatizacija, dovela nas je tako do opšte apatije i nezainteresovanosti za socijalna kretanja. Većina nas razmišlja kako da preživi do sledećeg dana, da donese hranu na sto, plati narastajuće obaveze i obezbedi porodici i sebi prolaz do nekog srećnijeg vremena kada će da nam krene nabolje.

Ne želim da vas razočaram, ali taj dan bez našeg angažmana nikad neće doći. Ako država ne zna šta će, a sindikati i njihove vrhuške plešu u mraku, krajnje je vreme da građanska inicijativa preuzme idejnu palicu.  Tavorenje bez daška svetla i puko preživljavanje niko od nas u mladosti nije doživljavao kao pozitivnu perspektivu. Sintagma “prevazilaženje apatije” zvuči kao fraza, ali od tog prizvuka se mora pobeći!  Kao nosioci vlasti, mi građani Srbije, moramo da insistiramo da ovaj problem pred društvom bude prezentovan kao krucijalni. Pobogu, 77 političkih stranaka registrovano je u Republici Srbiji, a nijedan ekonomski program u poslednjih 30 godina nije, čak, bio ni nadomak zaustavljanja “ekonomske krize”. Ako konačno vlast u Srbiji, koju mi treba da izaberemo, shvati da od puke priče o Evrposkoj Uniji i Kosovu i Metohiji ne možemo da napunimo stomake, prene se i krene sistematično i planski da zaustavlja goruću nezaposlenost, krenućemo napred. Dakle, prvo predstavljanje nezaposlenosti kao glavnog problema, drugo - primoravanje političkih subjekata da osmisle realne i funkcionalne metode za rešavanje problema i treće - biranje adekvatnog modela na izborima (kao osnovnog demokratskog prava).

Do tada demokratska Srbija će da se raduje noći kao omiljenom delu dana, jer verovali ili ne to je jedini trenutak kada guber može da bude prazan. Zato, spavaj sirotinjo, jer je valjda jedino to dzabe.