Povodom predstojećeg Svetskog dana slobode medija (3. maj)!
Svetski dan medija u kontekstu novinarske profesije u Srbiji mogao bi da predstavi dan početka rešavanja duboke krize, barem započinjanjem ozbiljnog i iskrenog dijaloga. Problematičan odnos države, strukovnih novinarskih organizacija, novinara i pojedinaca označava reformu u ovoj oblasti društvene aktivnosti kao složenu problematiku. Ipak, razgovorom u kojem bi svaka strana iznela opis sadašnjeg stanja i predložila adekvatan metod kojim bi se stiglo do napretka, u svakom slučaju bi označio korak napred. Država Srbija bi u svakom slučaju trebala da bude pokretačka snaga u ovom procesu, jer je pre svega u njenom interesu da odbrani slobodu medija i novinarskog iskaza kao izraza slobode govora. To bi, naravno, bilo u skladu sa njenim Ustavom i postojećim zakonima.
Postojeći status kvo je neodrživ. Smatram da je sloboda medija u Srbiji još uvek ozbiljno ugrožena. Lokalna štampa izložena je posledicama ekonomske krize i nedostatka vizije o budućnosti ove oblasti, dok je finansijska pozicija novinara užasavajuća. Sloboda štampe i bezbednost novinara takođe predstavljaju razloge za zabrinutost. U Beogradu i Loznici istraživački novinari žive pod 24-časovnom policijskom zaštitom i to nisu jedina mesta u kojima je njihova bezbednost ugrožena. Nezavisni listovi trpe ekonomski i politički pritisak.
Dve ulice nose imena naših pokojnih kolega Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, ali još uvek se pitamo zašto nije izvršena zadovoljavajuća i nezavisna istraga o njihovom ubistvu.
Pored toga, smatram da Srbija poput mnogih drugih zemalja širom Evrope ima potrebu za jasnom medijskom strategijom koja bi bila implementirana u saradnji sa profesionalnim organizacijama. Sloboda štampe, bezbednost novinara, nezavisnost medija, poštovanje autorskih prava u digitalnom okruženju, odgovarajući i prikladni radni uslovi bazirani na kolektivnim ugovorima i inovativni modeli poslovanja, predstavljaju centralne elemente novinarstva koje se može smatrati javnim dobrom.
Od izuzetne važnosti je otvoren, transparentan i konstruktivan dijalog sa medijskim profesionalcima kako bi se implementirale potrebne reforme i kako bi novinari u Srbiji prestali da žive u siromaštvu, korupciji i strahu.
Moje iskustvo u profesiji koje se proteže na period od preko deset godina u novinarskoj profesiji daje mi za pravo da iznosim ovakve procene, jer sam i ja kao i većina novinara morao da se susretnem sa pretnjama i šikaniranjem, iako sam objektivno i istinito obavljao svoju dužnost. Nažalost, oni novinari koji su bez straha postupali idealistički verujući u osnovna ljudska prava i hrabro saopštavali javnosti društvene činjenice bili su skrajnuti, psihički i fizički zlostavljani i u krajnjem slučaju ubijeni.
Svetski dan medija u kontekstu novinarske profesije u Srbiji mogao bi da predstavi dan početka rešavanja duboke krize, barem započinjanjem ozbiljnog i iskrenog dijaloga. Problematičan odnos države, strukovnih novinarskih organizacija, novinara i pojedinaca označava reformu u ovoj oblasti društvene aktivnosti kao složenu problematiku. Ipak, razgovorom u kojem bi svaka strana iznela opis sadašnjeg stanja i predložila adekvatan metod kojim bi se stiglo do napretka, u svakom slučaju bi označio korak napred. Država Srbija bi u svakom slučaju trebala da bude pokretačka snaga u ovom procesu, jer je pre svega u njenom interesu da odbrani slobodu medija i novinarskog iskaza kao izraza slobode govora. To bi, naravno, bilo u skladu sa njenim Ustavom i postojećim zakonima.
Postojeći status kvo je neodrživ. Smatram da je sloboda medija u Srbiji još uvek ozbiljno ugrožena. Lokalna štampa izložena je posledicama ekonomske krize i nedostatka vizije o budućnosti ove oblasti, dok je finansijska pozicija novinara užasavajuća. Sloboda štampe i bezbednost novinara takođe predstavljaju razloge za zabrinutost. U Beogradu i Loznici istraživački novinari žive pod 24-časovnom policijskom zaštitom i to nisu jedina mesta u kojima je njihova bezbednost ugrožena. Nezavisni listovi trpe ekonomski i politički pritisak.
Dve ulice nose imena naših pokojnih kolega Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, ali još uvek se pitamo zašto nije izvršena zadovoljavajuća i nezavisna istraga o njihovom ubistvu.
Pored toga, smatram da Srbija poput mnogih drugih zemalja širom Evrope ima potrebu za jasnom medijskom strategijom koja bi bila implementirana u saradnji sa profesionalnim organizacijama. Sloboda štampe, bezbednost novinara, nezavisnost medija, poštovanje autorskih prava u digitalnom okruženju, odgovarajući i prikladni radni uslovi bazirani na kolektivnim ugovorima i inovativni modeli poslovanja, predstavljaju centralne elemente novinarstva koje se može smatrati javnim dobrom.
Od izuzetne važnosti je otvoren, transparentan i konstruktivan dijalog sa medijskim profesionalcima kako bi se implementirale potrebne reforme i kako bi novinari u Srbiji prestali da žive u siromaštvu, korupciji i strahu.
Moje iskustvo u profesiji koje se proteže na period od preko deset godina u novinarskoj profesiji daje mi za pravo da iznosim ovakve procene, jer sam i ja kao i većina novinara morao da se susretnem sa pretnjama i šikaniranjem, iako sam objektivno i istinito obavljao svoju dužnost. Nažalost, oni novinari koji su bez straha postupali idealistički verujući u osnovna ljudska prava i hrabro saopštavali javnosti društvene činjenice bili su skrajnuti, psihički i fizički zlostavljani i u krajnjem slučaju ubijeni.
Нема коментара:
Постави коментар